Priča o zabranjenoj ljubavi nastavlja se iznenadnim obrtima situacija u tri porodice. Aziza posle udaje živi u Kairu, daleko od očiju Petrije koja posle povratka sa studijskog putovanja, komplikuje situaciju zbog pojave vanbračne ćerke, napušta kuću i time prouzrokuje probleme ne samo svojoj porodici. Ipak, vreme leči rane i uz dosta pokušaja život se, konačno, vraća u normalne tokove. Sudbina koja je namenjena svakom pojedincu stigla je na vreme, a kraj priče nam otkriva da li je i zašto trebalo živeti i povinovati se ili se pak suprotstaviti emocijama i razumu.

Iz recenzije:

Romani Mileta Eraka se sa jedne strane zaokružuju, a sa druge razgranavaju. Naime, „Ljubav u Persiji“ dobija treći deo i prerasta u osobenu porodičnu sagu, a „Iskre ljubavi“ ne iskoračujući iz tematsko-motivskog okvira (ljubav) nude jednu gotovo paralelnu, srodnu opet egzotičnu priču.

To je polazno uočavanje koje ovaj vredan i znatan stvaralački napor čini vidljivim i prepoznatljivim. Sledeće: svoje romane Erak gradi na čvrstom utemeljenju na nekoj vrsti realističkog proznog prosedea… To je osnovni zamajac i pokretač njegovog pripovedanja, što se očituje i na mnogim obeležjima tog osvedočenog (i večitog!) modela kazivanja. Pobrojaćemo najkarakterističnije: hronotip sreće (kako lične, tako i porodične!) posmatran iz socijalno-društvene perspektive (sudar dva različita sveta: i verski i tradicijski), prečesta upotreba sveznajućeg pripovedača u funkciji naratora, povremeno kombinovana sa junacima-kazivačima, postupak najave budućih događaja, način portretisanja glavnih i bočnih likova, kombinovanje pravolinijskog izlaganja sa retrospektivnim, neprikrivena pozicija naratora evokacija događaja kao prevashodno sredstvo kazivanja...

I u najnovijoj knjizi, gde je promena sredine prostorno najizrazitija (Beograd Teheran Kairo Beograd), u prelamanju i profiliranju ljudskih sudbina ponajviše činodejstvuje ljubav, ona koja dva bića trajno združuje, a koja se uklapa u hronotip porodične sreće. To se suštinski potvrđuje središnjim tokom priče, gde je Petrija, glavni lik, ozbiljno uzdrman saznanjem o nevernosti svog supruga, a ukućani i bliža rodbina čine sve ne bi li je vratili u normalne bračne i porodične tokove. Treći tom romana, u odnosu na prethodne dve knjige, ima i drugačiju strukturu i ustrojstvo prozne materije: nema jasno izdiferenciranih poglavlja, jer su dramska koncentracija i narativni intenzitet, koncentrisani oko Petrijinog duševnog preobražaja (široka skala tamnih i intenzivnih čak i posesivnih osećanja: razočaranost, duševna uznemirenost, bes, želja za osvetom... gotovo do klonuća i obeshrabrenosti, odbijanja dijaloga i fizičkog udaljavanja, povlačenja u sebe i razjedajuće sumnje u dalji zajednički život sa mužem i porodicom, sve do smirenja i prevladavanja situacije, pa i duševnog pročišćenja, gde prihvata normalno, civilizovano i prirodno novonastalu situaciju!), učinili da se kazivanje zgusne oko pomenute drame i prouzrokuje nesimetričnost poglavlja. To je jedna od vrlo uočljivih promena u strukturnoj organizaciji knjige, koja je opet, sa svoje strane, povukla još nekoliko osobenosti. Pre svega, to se očituje u činjenici da se pozicija naratora u ovom slučaju dotakla granične situacije. Tako se svakodnevna situacija jednim potezom oneobičuje i prouzrokuje iznenadno otkrivanje lika. Bez ovog postupka glavni lik Petrija ne bi mogao da premosti bezizlaz i destrukciju koji su je dotakli.

Jedna od krupnih novosti u ovoj knjizi je i mnoštvo ženskih likova (pored glavnog lika, o čemu je već bilo reči!), koji su situirani u bočnim likovima i paralelnim pričama. Ide se čak do treće generacije, uključenjem u glavni tok priče i dve petogodišnje devojčice!

Stiče se utisak da bi realistički sveznajući pripovedač mogao više da koristi svoje moguće opcije, a naročito ironijsko-kritičku distancu prema pripovedanom, da izbegne mešanje vremenskih planova (vreme događanja i vreme pripovedanja), da pripovedna situacija više prožima objektivnu perspektivu i ono što je neka vrsta „krivog ogledala“ iskošena perspektiva... da se manje naglašava moralizam likova i da tom i takvom moralizmu narator previše ne prilazi...

Međutim, to ne umanjuje širinu epskog zamaha autora u ovoj trilogiji, dar uočavanja istinskih vrednosti ljubavi i psiholoških poniranja u svet sretanja okruglih i pljosnatih likova, po tipologiji Edvarda Morgana Forstera, prozni svet koji ume čitaoca da pokrene i ponese...

Miljurko Vukadinović

br. str.: 224 | povez: broš | Pismo: latinica | Format: 150mm x 230mm