Pisac fantasmagorične poeme Izgubljeni s plemenitim, hrišćanskim porukama "narodu romskom" Mladen Stanković, objavio je svoj prvi roman posvećen životu svoje nacionalne manjine u izbeglištvu pod naslovom Put bez povratka. Nastao devedesetih godina prošlog veka u tragičnom vremenu haosa i beznađa naroda rasturene Jugoslavije pod zlonamernim uticajem zapadnih sila, glavna tematika Stankovićevog romana je bekstvo jedne romske porodice iz Srbije preko granice u Nemačku s opisom njihovog teškog azilantskog života. Pisac prati sudbinu udovca Vita koga je napustila druga supruga, sa ostavljenom decom Danom, Đorđem i Marijom, uoči izbijanja i trajanja nesrećnog građanskog rata propraćenog u Nemačkoj kao i kod ostalih zapadnjaka najgorom propagandom protiv srpskog naroda – čemu se naš glavni junak uzaludno suprotstavlja.

Verno prikazujući u svojoj stvarnosnoj prozi život svoje porodice kao i ostalih azilanata smeštenih da tavore u izbegličke logore od Dizeldorfa do hajema u Rudolštatu, savesni hroničar Stanković ostvario je vredno pažnje svedočanstvo o patnjama svojih sunarodnika kao i pripadnika ostalih nacija. U stvari, u početnim poglavljima romana Stanković se sa gorčinom u duši osvrće i na svoj raniji "pasji život" Roma po seoskim "ciganskim mahalama" u kojima su bili loše tretirani kao neradnici skloni svim mogućim porocima, tako da je jednom prilikom glavni junak Vito bez ikakve stvarne krivice dobio od milicije grdne batine. U pomenutom delu romana pisac je veoma uspešno prikazao život i običaje svoje nacionalne manjine na koje nas podsećaju Kusturičini filmovi, dok u najboljem sećanju ostaju od Stankovića prikazani seoski vašari na kojima je glavna atrakcija svagda bila igra uz svirku daira dresirane mečke Božane.

Prevarena u nadi da će u Nemačkoj imati bolji život Vitina porodica živeći po kontejnerima i ostalim izbegličkim logorima pod stalnim nadzorom vlastodržaca, doduše uz skromnu mesečnu novčanu pomoć i uz zabranu rada "na crno", osećala se veoma loše, dok pisac izvodi zaključak da je sa svojim najbližim "došao u gnezdo nemorala, gde čovek gubi svoje dostojanstvo i sve ljudsko". Pored ogorčenja što Nemci strance "tretiraju kao kriminalce" jasno svagda ispoljavajući netrpeljivost naročito prema Romima, pisac se u nekoliko navrata suprotstavlja tim očiglednim vandalizmima prikazujući tragične sudbine pojedinaca kao i istorijat te etničke zajednice u rasejanju, pri tom ističući da je "romski narod veoma ponosit". Inače, glavni junak ne beži od teškog fizičkog rada u cilju boljeg života porodice, a veoma uspešno i zanimljivo je opisana njegova problematična ljubavna romansa sa profesorkom muzike rumunskog porekla Sofijom, kao i kasnije razočaranje zbog kojeg se odaje pijanstvu, tako da teško oboleva i jedva uspeva da spase život – što ga dovodi realnosti. Ali, ono što najviše privlači pažnju u Stankovićevom romanu je njegov pošten odnos prema zlonamernom od nemačke strane prikazivanju zlosrećne sudbine bombardovanog od NATO-a srpskog naroda: "Svi oni su došli u izbeglištvo zbog terora i rata koji je vodila Srbija", najpre izvodi pogrešan zaključak pisac a onda se ispravlja: "U to vreme Jugoslavija, u stvari Srbija, bila je celom svetu trn u oku. Dovoljno je bilo da si iz te zemlje i odmah te primaju u zaštitu i ne pitajući za razloge, a najprivilegovaniji su bili Albanci sa Kosova, oni su posmatrani kao najugorežniji narod kojem preti uništenje od strane Srba". A ti isti ljubitelji Zapada, kaže pisac, da bi dokazali svoju nadmoć "žrtve su nalazili kod najslabijih i najnezaštićenijih u Nemačkoj, a to su bili Romi". Veoma ogorčen zbog takvog ružnog ponašanja pisac preko svojih junaka romana izriče kletvu Nemačkoj i iz prošlih ratova koje su izgubili, istovremeno uputivši prekor svojim zemljacima zbog pokornosti i neaktivnosti. Pri tom pisac posebno ističe da romski i ostali azilanti "žive od snova", nalazeći se u stalnom strahu da ne postanu "žrtvena jagnjad" kao u ranijim vremenima. Međutim, željeni povratak kući u Srbiju, kako pisac objašnjava, bio je stalno odlagan zbog neprijateljske propagande o toj nesrećnoj zemlji razorenoj ratom i ostalim nedaćama. Sa takvim mislima svog glavnog junaka na temu stradanja i lepote voljene zemlje Srbije, koja se i sada nalazi u teškoj ekonomskoj krizi, pisac okončava svoju tužnu i neizvesnu životnu ispovest. I pored izvesnih nedorečenosti, moramo priznati da je prvi roman Mladena Stankovića ostvaren u maniru dobre stvarnosne proze i da predstavlja uzbudljivo svedočanstvo o životu jednog izuzetnog, specifičnog naroda, u vremenu rasejanja i migracionog kretanja.

Kosta Dimitrijević

Obim 143 strana
Format B5