"Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske - sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života - i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: "Lopovi, lopovi, prokleti lopovi".
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: "Evo ga bezumnik!" Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: "Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!"
I tako sam postao bezumnik."

Bezumnik predstasvlja veliki zaokret u Džubranovom književnom radu, ne samo zato što je prvo koje je napisano na engleskom jeziku, nego i zato što žestina karakteristična za njegove ranije spise, ustupa mesto kontemplaciji i duhovnom uzdizanju. Dok književna kritika u Americi pozdravlja "ove poeme i parabole koje poseduju vlastitu muziku, otmenost, naivni šarm i strukturalnu simetriju...", Mej Zijada ih smatra mračnim i okrutnim. "Koje je dobro za čoveka da dobije pohvale celog sveta, a da ne dobije od Mej", setno joj prigovara u pismu od 7. februara 1919.

povez: broš | format: A5, broj strana: 69