NOVI ROMAN ŽOZEA EDUARDA AGVALUZE, JOŠ JEDNOM POKAZUJE SAVRŠENSTVO PRIPOVEDANJA OVOG AUTORA.

Kako bi laž bila delotvorna, neophodno je da, bude sačinjena od mnoštva istina.

Slavni angolski muzičar Faustino Manso je umro, ostavljajući za sobom sedam žena i osamnaestoro dece, rasute svuda širom južne Afrike. Njegova najmlađa kći, Lorentina, iz svog doma u Portugalu stiže u Angolu, tragom glasina o svom ocu koga nikada nije upoznala, pokušavajući da rekonstruiše priču o njegovom turbulentnom životu.

Žene mog oca je priča o Lorentininom putovanju, ali njena radnja teče uporedo s pripovedanjem Žozea Eduarda Agvaluze o nastanku romana, dok pisac i njegovi likovi putuju duž južnoafričke obale, iz Angole, kroz Namibiju i Južnu Afriku, do Mozambika, susrećući neobične ljude i usput otkrivajući Faustinove tajne.Ovaj roman slavi ponovno rođenje Afrike, kontinenta izmućenog strahovitim nevoljama, ali blagoslovenog talentom za muziku, večnom snagom njegovih žena i tajnim moćima drevnih bogova.

Agvaluzina prića poseduje tananu nit koja povezuje istoriju i fikciju, kao i promišljanja o prošlim događajima i o onome što se moglo dogoditi.

Pokušavajući da uhvati trenutak u kome je istorija postala književnost, Agvaluza se vešto poigrava fantastićnim i onirićnim vizijama života.

Zato Agvaluzu i nazivaju Borhes današnjice.

„Trebalo bi ozbiljno da shvatiš snove", prošaputala je. „Ne postoji ništa toliko istinito da ne zaslužuje da bude izmišljeno."