U studiji se ispituje imanentna poetika Grobnice za Borisa Davidoviča Danila Kiša, Novog Jerusalima Borislava Pekića i Fame o biciklistima Svetislava Basare. Ova dela formiraju razvojnu paradigmu srpske književnosti poslednje četvrtine prošlog veka određenu nizom: skepsa – ironija – karnevalizacija. Definisanjem termina autopoetika, kao specifičnijeg i naglašenijeg vida imanentne poetike, što je pojava karakteristična za postmodernističku književnost, i posle dijahronijskog pregleda nastajanja ove pojave, dolazi se do autopoetičke analize koja se vrši na tri nivoa: na prvom mestu autopoetika se prati kao govor o matičnom delu, posle toga se razmatra žanr dela odražen u autopoetičkim komentarima, i, kao treće, matično književno delo ispituje se u kontekstu celokupne književne tradicije reflektovane u njemu. Tako “otvoren” tekst onda se postavlja u odnos prema stvarnosti koja se u književnosti uvek na neki način predstavlja, odnosno prelazi se na problem reprezentovanja istorije i posmatra se kako u književnosti postmodernizma, posle dekonstrukcije teksta, dolazi i do dekonstrukcije istorije. Rad se završava raspravom šta znači pojava autopoetike u svetu koji reprezentuje. Oslanjanjem na teorijske eksplikacije Bertolta Brehta, zatim na pojam “nove političke umetnosti” Frederika Džejmsona i podsticajne ideje nemačkog filozofa Petera Sloterdajka, nudi se odgovor na to pitanje, i u isto vreme se predlaže jedan mogući pravac razmišljanja o tome kakvu umetnost i kakav svet možemo očekivati posle postmodernizma.

Format: 21 cm
Broj strana: 301