Kad se neko odluči da celog života pomaže ljudima na jedan način, a onda oseti sopstveni dar i potrebu da im pomogne i na drugi način, to se onda zove – dr Dušanka Stevović Gojgić.
Mnogi su slavni pisci bili u isto vreme i lekari, setimo se samo Antona Čehova i Laze Lazarevića, ali nisu pisali isključivo o pacijentima i nisu vredno, kao doktorka Dušanka, skupljali bisere iz ordinacije. I ne samo iz ordinacije, nego i sa telefona hitne pomoći u kojoj radi. I nije bilo dovoljno samo ih sakupiti, nego i imati duha da se uobliče i sastave u celinu kao što je ova knjiga.
A ti biseri smo, u stvari, svi mi. Mi kao pacijenti, sa svim svojim manama, vrlinama, neznanjem, lukavošću, bahatošću, pa i nepismenošću. I takvima kakvi smo dr Dušanka se ne ruga, već samo dobronamerno pokazuje sliku našeg društva, sa vidljivim naporom da ga popravi, da ne kažem izleči. A izlečenje zavisi i od samog pacijenta.
Ova knjiga, dakle, neće služiti samo za razbibrigu i smeh, već i kao mala studija o nama, koju mogu da koriste i sociolozi, i psiholozi, i drugi lekari, pa i političari.
Mene je zasmejala i pomalo zabrinula.

Iz recenzije Dragutina Minića Karla

pismo: Latinica
strana: 184
format: A5
povez: Tvrd