Obimom nevelika, ali znalački napisana, knjiga o Italiji XV veka podeljena je na tri dela. Prvi deo posvećen je razvoju gradova. Italija je bila najurbanija zemlja srednjovekovne Evrope, a u XV stoleću gradovi su se više gradili i širili nego ranije. Zidale su se velelepne građevine, zarad privatnog i javnog prestiža. Izgradnjom velikih zdanja, kao što su učinili Sforce dizanjem moćnog kastela u Milanu, vlasnici su lakše držali podanike u podređenom položaju. Pošto je tokom jednog veka nadoknađen broj stanovnika koji je sredinom XIV stoleća pokosila kuga, Italija je u XV veku postala pravo „kraljevstvo gradova“. Krajem stoleća mnogi su imali impozantan broj stanovnika: Venecija, Milano i Napulj brojali su po 100.000 ljudi. Po broju žitelja sa njima se mogao meriti jedino Pariz.

U Firenci je u XV veku uveden porez na prihod. Popisana su sva dobra podanika, a novčani namet padao je kako na nekretnine tako i na prihod od kapitala, što je značilo da su oni koji su imali više i plaćali više. Vremenom su sve države prihvatile taj sistem oporezivanja.

Velika većina građana u Italiji u tom periodu nije služila vojsku. Pravih oružanih trupa bilo je vrlo malo i one su predstavljale policiju. U slučaju rata, vlade su se obraćale kondotijerima, zapovednicima profesionalne vojske. Naravno, profesionalni vojnici su plaćani, a to je bilo moguće zahvaljujući sve bogatijim gradovima. Mnogi od njih bili su posebne države, iako je postojao termin Italija.

Drugi deo knjige profesora Tenentija posvećen je ekonomskim aktivnostima. Najjača privredna središta u Italiji bili su Venecija, Đenova, Firenca i Milano. Trgovina se nije kretala oko ose nacionalnog značaja. Apulija je više trgovala s balkanskim zemljama nego s Toskanom i Lombardijom, a Venecija i Đenova su napredovale zahvaljujući trgovini na istoku. Da bi se predupredili rizici i nadoknadile štete, razvio se sistem osiguranja. Naročito je bilo razrađeno pomorsko osiguranje, i u toj oblasti Venecija je bila na prvom mestu. Njeni brodovi su važili za najbezbednije zbog stabilnosti političkog sistema, dobrog sistema osiguranja i veslača obučenih da budu i borci protiv gusara. Najvažnije pomorske linije bile su za Siriju, Egipat i Anadoliju, a prema Zapadu za Iberijsko poluostrvo, Flandriju i Englesku.

Najveći deo trgovine počivao je na kreditima. Kupovina za gotov novac bila je retka pojava. I država je uzimala zajam od pojedinaca i banaka, zalažući kao garanciju javna dobra. Kreditori su dobijali obveznice, koje su donosile godišnju kamatu, a mogle su se preprodavati. Davanjem zajmova dosta su se bavili Jevreji koji su, zbog progona, pristizali iz Nemačke. Najveći kreditni centar bila je Venecija. Ona, dakle, nije bila samo prestonica svetske trgovine već i najveće svetsko finansijsko središte. Tako su se u Italiji poznog srednjeg veka izgradili organizacioni oblici privrednog poslovanja koji su postali osnov moderne svetske ekonomije.

U trećem delu knjige autor se najpre bavio svakodnevnim životom, uočivši da se dosta razlikovao.

povez: Tvrd, str: 150, format: 14,5 x 21